Са тугом вас обавештавамо да је изненада преминуо наш драги колега Дарко Врбњак.

Својом добротом, преданим радом, великим срцем, топлим осмехом и љубазношћу, оставио је неизбрисив траг у нашем позоришту — међу генерацијама деце и одраслих посетилаца.  Остаће заувек у сећању својих колега, пријатеља и публике.

Велики број наших сталних посетилаца добро је познавао билетара Дарка Врбњака — човека који је позориште доживљавао као своју кућу, увек био спреман да помогне и поразговара са свима који су долазили у Мало позориште „Душко Радовић“.

Улазак у позориште више никада неће бити исти, јер на његовим вратима децу и одрасле више неће дочекивати Дарко — човек који је волео људе, животиње и позориште. Ми смо га, у шали, понекад звали „нежни див“.

Дарко Врбњак рођен је 1962. године у Београду, а детињство је провео управо у Малом позоришту — као син чувеног луткара Јанка Врбњака.

Студирао је Правни факултет, али је, стицајем околности, свој професионални пут наставио у позоришту, где је и остао све до своје преране смрти. Радио је као билетар, заједно са својим добрим пријатељем Дулетом.

У наставку можете прочитати интервју који је драматург Ђорђе Косић направио са Дарком и Дуљетом – „Позориште — пијаца и друга кућа“, објављен у брошури 75 година растемо заједно.

ПОЗОРИШТЕ – ПИЉАРНИЦА И ДРУГА КУЋА

ДУЛЕ: Нас двојица смо одрасли заједно, знамо се од шесте године.

ДАРКО: Јесте, значи, већ 56 година заједно.

ДУЛЕ: Од шесте године. Ја правим глупости, а он се бије за мене. Као браћа.

ДАРКО: Браћа по избору, значи, више него браћа. Практично живимо заједно, више смо овде него што смо кући.

ДУЛЕ: Ми смо дијаметрално супротни. Не у мишљењу, него у свему. Он не може да каже ништа просто, мора да каже лепо…

ДАРКО:  Јесте, ја сам мало компликован.

ДУЛЕ: Ниси ти компликован, ти си пун осећања, човечности и разумевања, а ја сам груб, кретен, разумеш?

ДАРКО: Али је он мене, такав груб и кретен, кад ми је отац умро, ухватио за руке и рекао ти сад не идеш кући, идемо у шетњу, јер је видео да нисам у добром стању.

ДУЛЕ: Истина.

ДАРКО: Мој отац, Јанко Врбњак, био је један од људи који су створили ово позориште, а ја сам се осећао овде свој на своме док сам био дете, јер су ме чували разне његове колеге, па је било и смешних ствари. Сећам се, покојна глумица Мелита Бихали је играла у „Пинокију“, анимирала га је и играла уживо. Онда сам имао као дете велику љубомору према њој јер је тата много волео Пинокија, ја сам осетио конкуренцију и хтео сам да се изборим за своју љубав. Ја сам тати после представе рекао да ћу му набавити цепаницу, јер он више воли то, него мене. То је сензибилитет позоришта, спој смешног и тужног.

ДУЛЕ: Ево, кад смо код смешног. Једног дана ме зову јер је отказана екскурзија од 150 карата на дан представе. А онда ме зову неке клинке, тада смо били млади, и питају: „Је л’ има случајно карата?“ Кажем им: „Има, али морате да потрчите, јер долази нова екскурзија.“

Онда ме моле: „Је л’ можете, молим вас, да примите три резервације, не питамо колико кошта.“ Ја им одговорим: „Врло радо бих, али чујете ли да тихо причам? Не смем да примам резервације; могу да изгубим посао.“ Оне ме и даље моле: „Па, молим вас, ако може некако.“

И ја кажем: „Добро, да нађемо неко решење, имате симпатичан глас… Ево овако: нећемо спомињати резервације. Добићете псеудоним. Бићете „Келераба“. Написаћу вам три карте на „Келерабу“. Када дођете, биће гужва, али не спомињите резервације. Само кажите „Келераба“, ја ћу вам дати три карте, и сви ћемо бити задовољни.“ „Јао, хвала вам!“, одговоре.

И тако цео дан, ко год је звао, биле су то цвекле и разне друге врсте поврћа.

Те вечери долази 15-20 људи из позоришта да гледају како ја „продајем“ псеудониме. Долази једна од девојака, сва весела, и каже: „Келераба.“

Ја се направим да не разумем: „Молим?“ Она шапуће „келераба“ и смешка се. На то јој кажем: „Сигурно сте погрешили. Ово је позориште, ви тражите пиљарницу?“

Ето, то је позориште.

ДАРКО: У позориште кад дођеш можеш да будеш мало шаљив, мало пежоративно настројен. Али можеш да будеш и предодређен, јер ту пара великих нема, али оно што ти даје сатисфакцију је тај твој неки удео у нечему што се дешава. Што стварно јесте магије позоришта, позориште је магија.

Ја после представе некад волим да кажем навијачки коментар, али често знам да будем несрећан кад нешто није тако како бих ја волео. Али никад себи не бих дао за право да кажем: то је тако, ја сам у праву, зато што-

ДУЛЕ: Зато што си млад, немаш искуства.

ДАРКО (смех): Нормално. Тo сам баш хтео да кажем. Ето, Душан зна да постави ствари на своје место. Да није тако, ово позориште не би било оно што је.