Mi , ljudi, smo oduvek znali da priroda nije samo puki dekor našeg postojanja, već da smo njen bitan i neraskidivi deo. Sve što se dešava u prirodi dešava se i nama . Čovek zavisi od prirode Ne samo da nas ona odeva i hrani, već je i naše jedino stanište, naš dom.

Svi dobro znamo da i priroda isto toliko zavisi od nas. Sve što čovek radi odražava se na prirodu. Ptice ne vole buku, mravi ne vole vlagu, cveće ne trpi mrak… Da ne govorimo o zagađenju, o otuđenju, o nasilju, ratu…

Prošli smo zajedno kroz tolike književne simbole, metafore i alegorije tragajući za istinom o uzajamnoj bliskosti. Ispitujući osetljivost svih živih stvorenja ispisani su milioni i milioni stranica. I još uvek i znamo i ne znamo da živimo sličan život, da svi zajedno živeći na zemlji činimo njen jedini živi svet.

Ipak, radeći i gradeći svoj svet čovek je često zanemarivao prirodu. Dugo nije ni primetio da je uništava. A kad je primetio nije mario, već je bahato nastavio da to isto radi i dalje. Danas, kad je priroda poprilično uništena, klima promenjena, više je nego očigledno da smo negde mnogo pogrešili. Da li će priroda za koji vek biti rajski vrt, divlje stanište, a možda i spaljena zemlja najviše zavisi od čoveka.

Mnogo puta je zapisano, više puta rečeno, a često tako i sanjamo – drvo je najčešće zelene boje, suncokreti su žuti, a nebo je plavo. Priroda je više nego sigurno stvorena na radost svim živim bićima, kako biljkama, tako i životinjama, a naročito čoveku. Suncu se svi klanjamo!

Milica Novković