Премијера представе „Крокодил“ у продукцији Опера Лаб (Србија) на Малој сцени Малог позоришта „Душко Радовић“
Премијера представе „Крокодил“ у продукцији Opera Lab (Србија) на Малој сцени Малог позоришта „Душко Радовић“
У четвртак, 12. фебруара у 20 сати, на Малој сцени Малог позоришта „Душко Радовић“ премијерно ће бити приказана представа „Крокодил“, у режији Ане Григоровић и продукцији Opera Lab (Србија). Представа је намењена младима узраста 12+ и одраслима, а сам процес започет је креативном радионицом за младе узраста од 18 до 25 година инспирисаном монодрамом „Крокодил“, у партнерству са организацијом Atrium (Северна Македонија). Активност је подржана од стране Регионалне канцеларије за сарадњу младих (RYCO) – WB Youth Cultural Fund.
Елизе Вилк
КРОКОДИЛ
режија: Ана Григоровић
кореографија и сценски покрет: Ђорђе Живадиновић Гргур
сценографија: Дуња Костић
костим: Ана Григоровић и Ђорђе Живадиновић Гргур
композитор: Матија Анђелковић
дизајн звука: Драган Стевановић Багзи
ДАВИД – ЂОРЂЕ ЖИВАДИНОВИЋ ГРГУР
стручне сараднице: Маја Максимовић и Мирјана Марковић;
сарадници у процесу: Реља Сопић, Мартина Петровић, Марија Јевтић, Драган Мацура, Никола Гудовић
Крокодил је савремена монодрама о дечаку који покушава да преживи свет у ком нема места за његову различитост. Ауторка Елизе Вилк је за овај комад, који се први пут изводи на српском језику, награђена Националном наградом за монодраму 2017. године.
Главни јунак, једанаестогодишњи Давид, суочава се са губитком оца, запостављањем у породици и насиљем у школи, док истовремено покушава да разуме сопствени идентитет и осећај да не припада. У друштвима обликованим строгим, бинарним представама рода и сексуалности, деца и млади који се не уклапају често остају без гласа, без заштите и простора за грешку. Њихова тишина постаје прихваћена, а насиље над њима нормализовано. Крокодил говори управо из те тишине.
Представа прати унутрашњи свет и преломне догађаје дечака у његовом раном пубертетском периоду. Родно неконформан, повучен и невидљив, он трпи вербално и физичко вршњачко насиље и неразумевање одраслих који његово искуство умањују, игноришу или не виде, обузети својим проблемима. Оно што Давид не сме или не уме да изговори, враћа му се као бол – у облику крокодила који га изнутра гризе. Када се болу не да име, он расте, и почиње да уједа.
Ипак, најизазовнија околност овог дечака није бука насиља, већ тиха, упорна усамљеност која траје годинама, кроз одрастање без ослонца.
Крокодил нуди перспективу детета које расте у свету где је различитост повод за казну или занемаривање, уместо за бригу и нежност. Обраћа се младима, али и одраслима, отварајући питања одговорности заједнице према деци која одрастају под притиском норми, очекивања и насиља. Ово је позив да слушамо пажљивије, да погледамо тамо одакле обично склањамо поглед и да мислимо на које све начине можемо да олакшамо животе деце која се сматрају за другачију и другу, али најпре да размислимо: како да таквој деци будемо пријатељи и савезници.