Ja bih da prestanem da ugađam ljudima, ako nemate ništa protiv. Postoje lekcije koje smo učili još u osnovnoj školi, ali ih iznova ponavljamo. Zato sam odabrala  da radim ovu pripovetku. Sa velikim verovanjem da je sopstveno mišljenje najbitnije, pa makar samu sebe namagarčila. Ipak to nije bio slučaj, i nas tri magarice postadosmo malo krdo. Dosta srećna sudbina za jednog magarca.

Danka Sekulović,
autorka projekta, dramaturškinja i performerka

Divno je što je baš ovo moja prva uloga, prva saradnja sa pozorištem i glumcima. Imala sam slobodu da osmislim lik mlađe sestre po svom nahođenju, nije bilo zahteva da ugađam bilo kome. Često poželim da i ja mogu da se smejem iz publike sa decom, ali ne želim da prestanem da budem mlađa sestra na magarcu u isto vreme. Tačno je da se svetu ne može ugoditi, ali mislim da je ova predstava pravi ugođaj za nas i publiku.

Sofija Uzur,
performerka

Tokom 30 godina rada u Malom pozorištu „Duško Radović“ bila sam mačka, sirena, prase… Sad sam unapređena u magarca! Svojeglavost, snaga, izdržljivost, nezamenjivost kada je težak rad u pitanju, naivnost, iskrenost, nesalomiv duh osobine su kojima se, kao i svaki drugi magarac ponosim. Pošto u životu ništa nije slučajno, kao magarac ću proslaviti jubilarnu godinu rada u pozorištu. Možda se „svetu ne može ugoditi“, ali meni može.

Aleksandra Anđelković
glumica Malog pozorišta „Duško Radović“