Холандски дечији писац Тон Телехен је на нашим просторима већ две деценије присутан аутор нестварно духовитих, интелигентних и нежних прича о животињама. Те животиње живе у његовој измишљеној Шуми и своје животе испуњавају забавним, бритким, мудрим, дубокомисленим разговорима. Оне разговарају на једноставан и директан начин о важним темама и дилемама које их занимају и муче, те на тај начин упознају младу читалачку публику са појмовима и стањима душе о којима се не говори често. Управо нам приче Тона Телехена на најбољи начин потврђују да и сасвим млада публика, како читалачка тако и позоришна, веома лако може да се замисли над темама које су наизглед компликоване.
У мини-роману „Како је оздравио цврчак“ приче су повезане интензивним током радње која се дели на неколико главних актера (Цврчак и његова прича о суморном осећању, Слон и његова прича о непрестаном пењању на дрвеће, падању са њега и поновном подизању, Медведу и његовим доживљајима везаним за дегустацију разних шумских торти итд.). Такође, постоји проток времена (за разлику од осталих Телехенових књига код нас доступних, где нема временског тока, све се дешава било када). Овде, у роману којим смо се бавили, радња се одвија паралелно са променом годишњих доба у Шуми (од једног јутра почетком лета све до једне зимске вечери), почев од првих симптома тог неочекиваног стања које је запосело главног јунака – Цврчка; па до потпуног ослобађања од инвазивног „суморног“ осећања.
Тема романа и наше представе јесте – „суморно осећање“ које се у душу усели непозвано, неочекивано и онда оданде тешко излази. Управо то се десило нашем Цврчку, па зато он више не може да пева, да плеше, да слави рођендан; више није у стању да ради било шта весело, што је за њега до тада било нормално. Због тога се пита током целог свог пута ка оздрављењу – како да ово грозно осећање избаци из своје главе?!
Ово ипак није прича која се на сувопаран или неприступачан начин бави питањем оздрављења душе, већ се на Телехенов начин – телехеновски, узбудљиво, духовито, тихо и полако овој теми приближава, готово да се сроди са њом, упознаје нас са „суморним осећањем“ суштински, изнутра, а онда нас из тог осећања, заједно са Цврчком – вади, показује нам пут како да се њега ослободимо, охрабрује нас.
Решење је да се о томе за почетак разговара, да се вербализује, уз помоћ најближих пријатеља, поверења у њихово мишљење и савет, њиховог пожртвовања и узајамне љубави.