ZAJEDNIČKO TRAGANJE ZA SMISLOM  

Kada sam, pre malo više od godinu dana, dobila poziv da radim na ovoj predstavi, okolnosti u kojima smo živeli i radili bile su drugačije od onih u kojima se nalazimo danas. Čitajući roman „Omladina bez boga” Edena fon Horvata tada, pre godinu dana, bila sam oduševljena svežinom i savremenošću jezika Edena fon Horvata (i dalje sam), a istovremeno užasnuta time da, skoro 90 godina od nastanka romana, živimo u svetu koji se vrlo malo promenio od onog koji pisac tako vešto opisuje i u kome omladina „raste po strani od istine i pravde u nekoj jezivoj hladnoći”. Bilo mi je zastrašujuće da čitam knjigu u kojoj četrnaestogodišnji dečak ubije svog školskog druga, a još strašnije što to nije samo fikcija, već stvarnost u kojoj živimo. I to ne neka udaljena stvarnost, koju gledamo preko ekrana i koja se dešava nekom drugom, nego naša, koja se odvija pred našim očima. Razgovarajući o tome kako želimo da predstava izgleda, Anja i ja smo tražile paralele između tih stvarnosti, udaljenih jedna od druge skoro ceo vek, a opet tako bliskih, ali onda se, usred tog procesa, naša stvarnost odjednom promenila. A kada je u pokretu, stvarnost se opire tome da bude zabeležena, odbija da se oblikuje u rečenice, jer nema distance i nema jasnoće u sagledavanju celine, već samo osećaj da će sve napisano biti zastarelo već sutra. Pa ipak, možda u tome i jeste poenta — prihvatiti neizvesnost, ne samo u pisanju, nego i u životu, i nastaviti da stvaraš i beležiš stvarnost bez obzira na nesigurnost u to šta se dešava oko tebe. Zahvalna sam Anji što me je, u procesu pisanja koji mi je bio možda najteži do sada, ohrabrila da uđem u dijalog sa briljantnom knjigom Edena fon Horvata i napišem tekst koji nije samo puka dramatizacija njegovog romana, već pokušaj odgovora na sve što se dešava oko nas. Zahvalna sam i svima drugima koji su učestvovali u stvaranju ove predstave i svojom maštom, iskrenošću, strpljenjem, radoznalošću, humorom i spremnošću da se upuste u to polje neizvesnosti i podele svoja razmišljanja, dileme i osećanja sa mnom, uticali na to da se tekst menja i razvija tokom procesa i na kraju oživi na način koji nisam mogla ni da zamislim, odnosno da ova predstava ne bude samo moje, već zajedničko traganje za smislom.

Tijana Grumić

AKO SEMENJE POSTANE CVEĆE…

Beograd, jun 2025.

Opet ulazim u „Radović” kao što sam to radila svakog dana tokom devet godina upravničkog mandata u ovom pozorištu.

Ne osećam kao da se negde vraćam — osećam se baš onako kako se uvek osećam kao rediteljka u svakom pozorištu u kom radim predstavu. Možda je to zbog nove zgrade koja, u stvari, više nije nova (čak se već pomalo i kruni), ali je meni nova, pošto na službeni ulaz „Radovića” nisam ušla skoro 14 godina.

Povremeno sam dolazila na predstave i onda ulazila na glavni ulaz, ali ni to nisam uradila više od nekoliko puta.

Unutra srećem poznata i draga lica kojima se radujem. Oni čine da silno vreme koje je proteklo odjednom zastane i počne da se koleba. Srećem i nova lica u kancelarijama koje me zbunjuju jer deluje kao da su svi promenili mesta, a meni niko nije rekao kuda da idem. Kao jedan od onih zastrašujućih glumačkih snova u kojima se zaboravlja tekst ili mizanscen. Jedino je Bojanina kancelarija na istom mestu kao i „moja” nekadašnja. Unutra prepoznajem delove nameštaja iz „mog” vremena koje smo, uglavnom, dobili kao sponzorstva za različite predstave. Pogled kroz prozor se promenio i sada, umesto zgrade nekadašnjeg Partizanskog puta, vidim neku novu renoviranu zgradu koja mi se sigurno neće urezati u pamćenje. Taj prostor u meni ne budi nikakva posebna osećanja. Ne deluje mi ni poznato ni nepoznato. Ono što je, svakako, najbolji podsetnik da sam nekada ja otvarala bela tapacirana vrata (pitam se zašto ta vrata niko nije promenio u rekonstrukciji) je osoba koju uvek prvo vidim iza njih — Sandra. Iako u penziji, ona i dalje upravlja ovim neposlušnim brodom na način na koji nijedan upravnik ovog pozorišta nikada neće moći. Ona zna sve podvodne struje, temperaturu vazduha, brzinu vetra. Iako su svi u njenoj porodici pomorci, Sandra je, zapravo, prava kapetanica koja vozi ovaj samo naoko mali brod i kada je mirno more i kada divljaju nevere i valjaju talasi. Sada je pored nje mali pas koji je nekada bio Šonetov, pa je završio pod Sandrinim stolom.

Jedno od prvih mesta na koja ulazim je Vesina nova krojačnica, i tek tu osećam da sam se stvarno negde vratila, iako Vesa još nije došla. Iako je krojačnica sada na drugom mestu u odnosu na pređašnju, Vesa je i dalje čini svojom, pa onda i mojom.

Pored mene prolaze Anđelko i Laza, užurbani kao i uvek (najbolji inspicijenti na planeti) i na trenutak se vraćam u neka prošla vremena, ali samo na trenutak jer uskoro srećem potpuno nova lica koja sede u novom klubu i koja mi se javljaju nekako „izdaleka” i sa oprezom. To su mladi glumci koje sam odabrala na audiciji nekoliko meseci ranije. Shvatam da su neki među njima svega godinu ili dve stariji od mog sina koji je dolazio u „Radović” kao beba i koji se jedva seća tog vremena, iako se, naravno, seća Sandre.

Shvatam da je život i ovoga puta sve stavio u ravnotežu. I dok slušam (pomalo preterane) priče o tzv. „zlatnom dobu” Radovića i „revolucijama” koje sam ja sprovela, istovremeno osećam da me moji mladi glumci ljubopitljivo gledaju. Osećam da im je drago što su tu, ali i da tek treba da zaslužim njihovo poverenje. Shvatam da me oni ne poznaju, da ne poznaju moje „zlatno doba” i da ja za njih postojim samo u vremenu sadašnjem i u kontekstu ove predstave koju ćemo raditi zajedno, posle dve godine planiranja i truda koji pripada najviše Bojani, ali i Damjanu koji će, i ovoga puta, kao i mnogo puta u proteklih 15ak godina, biti moj saborac. Srećna sam što su sa mnom i Maja i Marija, Jelena i Nedim i, naravno, Miloš Timotijević koga poznajem tako dugo i čijoj se hrabrosti (naročito ovih dana) beskonačno divim, a koji će ovde igrati profesora. Ja sam profesorka poslednjih skoro sedam godina i navikla sam na ljubopitljiva lica i široko otvorene oči. Navikla sam na to da „zlatna doba” imaju rok trajanja i da se poverenje iznova zaslužuje i stiče. Ali i da se može izgubiti.

I zato na prvu probu ulazim sa zdravom merom radosti i uzbuđenja ali i istog samopropitivanja koje imam na početku svakog novog procesa. Srećna sam što ću konačno režirati ovaj tekst koji je nastao po motivima čuvenog antifašističkog romana „Omladina bez Boga” Edena fon Horvata iz perioda Vajmarske republike u izvrsnoj i potpuno autentičnoj obradi Tijane Grumić. Radujem se svemu što znam i svemu što ne znam, a što ću tek spoznati, i po ko zna koji put mislim kakva je privilegija raditi u pozorištu.

Na tu se misao vraćam svakog dana tokom našeg petonedeljnog radnog perioda koji je duboko uronjen u tektonske promene koje se dešavaju u srpskom društvu, a na koje Tijanin tekst posebno referiše. Nosioci tih promena su mladi ljudi, isti mladi ljudi koji sada u mojoj predstavi igraju sami sebe. Ne mogu da zamislim teži zadatak. Dani pred kraj proba su mi naročito teški — do vrha su puni verom i nadom ali i dubokim talozima tuge koja se sve vreme koprca i udara me u stomak. Hoće napolje a ja joj ne dam. Uvek je teško vratiti se kući gde vas više niko ne poznaje onako kako biste to želeli. Tih dana pronalazim u tašni neke semenke poljskog cveća koje sam kupila u Stokholmu sa idejom da ih posadim na balkonu pa sam na njih zaboravila. Sada su se rasule po mojoj torbi i ja odlučujem da ih sakupim i posadim tu, ispred pozorišta. Anđelko mi, naravno, u roku od 5 minuta pronalazi i ašov. Poduhvat, nažalost, propada. Zemlja je previše suva i tvrda ili je semenje previše staro. Ideja o „zlatnom dobu” i cvetnoj leji ispred pozorišta postaje još dalja.

Poslednjih dana na probama svi mnogo plačemo.

„Ako pčele nestanu sa lica Zemlje, čovečanstvo ima samo četiri godine”. Baš to su dani kada nas, osim naše srpske realnosti u koju smo duboko uronjeni celim bićem, sa društvenih mreža bombarduju slike palestinske dece kojima roditelji obeležavaju ruke i noge da bi ih lakše identifikovali kada jednom budu ubijeni. Odjednom mi ceo svet izgleda kao Saturn koji jede svoju decu. Odjednom mi se čini da nije važno da li vremenska linija ide unapred jer je Vajmarska republika iz fon Horvatovog romana tako blizu iako živimo 100 godina posle nje. Tako je blizu, a niko je ne vidi. Opet se upada na univerzitete, profesori se ponižavaju, mladi ljudi batinaju. Vrišti mi se od nemoći i osećanja nepravde. Vrišti mi se od ponavljanja istih, nikada naučenih lekcija.

Vraćam se u Stokholm početkom jula, ranim jutarnjim letom, sedam za kuhinjski sto i ponovo počinjem da plačem.

Stokholm, oktobar 2025.

Još dve nedelje do mog povratka u Beograd da završim predstavu u „Radoviću”.

Posle nekoliko dana agonije i stravičnog ponižavanja koje su trpeli, aktivisti Sumud flotile su pušteni, a među njima i naš hrabri Ognjen, ali i naša (da, naša) Greta.

Ako pčele nestanu sa lica Zemlje…

Ne, pčele neće nestati sa lica Zemlje. Čovečanstvo neće prestati da postoji. Ali čovečanstvo ima zbilja mnogo posla pred sobom, ako želi da opravda sopstvenu ideju ljudskosti kojom se previše često i uzaludno teši.

 Anja Suša

ŠTA SLUŠAJU MLADI?

Na jednoj od proba došli smo i do pitanja kakvu muziku slušaju mladi? Pokušavajući da postavimo scenu ekskurzije dugo smo razgovarali o tome koja muzika treba da je prati, ali slušajući izvođače koji su danas popularni među mladima shvatili smo da ne znamo kako da donesemo tu odluku. Da li uopšte želimo da koristimo neku od tih pesama? Šta ako, za par meseci, kada predstava bude na repertoaru pozorišta, ta pesma bude potpuni krindž i ne bude značila ništa nekim novim mladima koji će doći da vide predstavu?

Nadali smo se da će nam u rešavanju ovog problema pomoći Ade, naš dizajner zvuka iz Švedske, ali vremena za probe nije bilo mnogo, a Ade je dolazio tek pred kraj procesa, pa ta odluka nije mogla da se odlaže. Kako ne bismo gubili vreme, Anja je predložila da ja napišem tekst za pesmu koju će onda Ade iskomponovati po uzoru na popularne pesme koje smo slušali pokušavajući da izaberemo onu pravu.

Imala sam vikend pred sobom da se pozabavim tim zadatkom i ceo vikend provela sam preslušavajući (iznova i iznova) pesme i izvođače popularne danas, trudeći se usput da uvidim obrasce koji se ponavljaju, a koji bi mi pomogli da napišem svoju pesmu. Neke od pesama koje sam slušala bile su mi čak i zabavne, ali čitajući tekstove, shvatala sam koliko besmisleno deluju tako na papiru, bez muzike. Isto je bilo i sa mojim pokušajima – tekst na papiru bio je prosto nedovoljan. Pitala sam se kako će bilo ko na probi moći da zamisli pesmu samo dok je čita? Kako će Ade da shvati o čemu ja to pišem? Pošto ne umem ni da pevam, ni da sviram, ni da komponujem, kako bih rešila ovaj problem, odlučila sam da stvorim alter ego koji sve to ume – Kitty G i krenula ispočetka zapitavši se šta bi ona donela na probu?

I tako je Kitty G odlučila da na probu mora da donese celu pesmu, ne samo tekst, a pošto, kao ni ja, nema muzičko obrazovanje, obratila se generativnoj veštačkoj inteligenciji za pomoć — predala joj je napisani tekst, dala nekoliko zahteva i opisa u vezi s tim kako želi da pesma zvuči i tako je nastala „Karamela”.

Nadala sam se da će Ade, kada je konačno došao, napraviti novu pesmu na osnovu mog teksta. Međutim, on je smatrao da baš takva kakva jeste, pravljena na način koji ogoljava proces muzičke produkcije danas, ona predstavlja duh vremena i da treba da je zadržimo u predstavi.

P. S. Svaka sličnost sa stvarnim ljudima, događajima i trendovima je namerna.

Tiki G / Kitty G

ZAJEDNIČKO TRAGANjE ZA SMISLOM

Kada sam, pre malo više od godinu dana, dobila poziv da radim na ovoj predstavi, okolnosti u kojima smo živeli i radili bile su drugačije od onih u kojima se nalazimo danas. Čitajući roman „Omladina bez boga” Edena fon Horvata tada, pre godinu dana, bila sam oduševljena svežinom i savremenošću jezika Edena fon Horvata (i dalje sam), a istovremeno užasnuta time da, skoro 90 godina od nastanka romana, živimo u svetu koji se vrlo malo promenio od onog koji pisac tako vešto opisuje i u kome omladina „raste po strani od istine i pravde u nekoj jezivoj hladnoći”. Bilo mi je zastrašujuće da čitam knjigu u kojoj četrnaestogodišnji dečak ubije svog školskog druga, a još strašnije što to nije samo fikcija, već stvarnost u kojoj živimo. I to ne neka udaljena stvarnost, koju gledamo preko ekrana i koja se dešava nekom drugom, nego naša, koja se odvija pred našim očima. Razgovarajući o tome kako želimo da predstava izgleda, Anja i ja smo tražile paralele između tih stvarnosti, udaljenih jedna od druge skoro ceo vek, a opet tako bliskih, ali onda se, usred tog procesa, naša stvarnost odjednom promenila. A kada je u pokretu, stvarnost se opire tome da bude zabeležena, odbija da se oblikuje u rečenice, jer nema distance i nema jasnoće u sagledavanju celine, već samo osećaj da će sve napisano biti zastarelo već sutra. Pa ipak, možda u tome i jeste poenta — prihvatiti neizvesnost, ne samo u pisanju, nego i u životu, i nastaviti da stvaraš i beležiš stvarnost bez obzira na nesigurnost u to šta se dešava oko tebe. Zahvalna sam Anji što me je, u procesu pisanja koji mi je bio možda najteži do sada, ohrabrila da uđem u dijalog sa briljantnom knjigom Edena fon Horvata i napišem tekst koji nije samo puka dramatizacija njegovog romana, već pokušaj odgovora na sve što se dešava oko nas. Zahvalna sam i svima drugima koji su učestvovali u stvaranju ove predstave i svojom maštom, iskrenošću, strpljenjem, radoznalošću, humorom i spremnošću da se upuste u to polje neizvesnosti i podele svoja razmišljanja, dileme i osećanja sa mnom, uticali na to da se tekst menja i razvija tokom procesa i na kraju oživi na način koji nisam mogla ni da zamislim, odnosno da ova predstava ne bude samo moje, već zajedničko traganje za smislom.

Tijana Grumić

AKO SEMENjE POSTANE CVEĆE…

Beograd, jun 2025.

Opet ulazim u „Radović” kao što sam to radila svakog dana tokom devet godina upravničkog mandata u ovom pozorištu.

Ne osećam kao da se negde vraćam — osećam se baš onako kako se uvek osećam kao rediteljka u svakom pozorištu u kom radim predstavu. Možda je to zbog nove zgrade koja, u stvari, više nije nova (čak se već pomalo i kruni), ali je meni nova, pošto na službeni ulaz „Radovića” nisam ušla skoro 14 godina.

Povremeno sam dolazila na predstave i onda ulazila na glavni ulaz, ali ni to nisam uradila više od nekoliko puta.

Unutra srećem poznata i draga lica kojima se radujem. Oni čine da silno vreme koje je proteklo odjednom zastane i počne da se koleba. Srećem i nova lica u kancelarijama koje me zbunjuju jer deluje kao da su svi promenili mesta, a meni niko nije rekao kuda da idem. Kao jedan od onih zastrašujućih glumačkih snova u kojima se zaboravlja tekst ili mizanscen. Jedino je Bojanina kancelarija na istom mestu kao i „moja” nekadašnja. Unutra prepoznajem delove nameštaja iz „mog” vremena koje smo, uglavnom, dobili kao sponzorstva za različite predstave. Pogled kroz prozor se promenio i sada, umesto zgrade nekadašnjeg Partizanskog puta, vidim neku novu renoviranu zgradu koja mi se sigurno neće urezati u pamćenje. Taj prostor u meni ne budi nikakva posebna osećanja. Ne deluje mi ni poznato ni nepoznato. Ono što je, svakako, najbolji podsetnik da sam nekada ja otvarala bela tapacirana vrata (pitam se zašto ta vrata niko nije promenio u rekonstrukciji) je osoba koju uvek prvo vidim iza njih — Sandra. Iako u penziji, ona i dalje upravlja ovim neposlušnim brodom na način na koji nijedan upravnik ovog pozorišta nikada neće moći. Ona zna sve podvodne struje, temperaturu vazduha, brzinu vetra. Iako su svi u njenoj porodici pomorci, Sandra je, zapravo, prava kapetanica koja vozi ovaj samo naoko mali brod i kada je mirno more i kada divljaju nevere i valjaju talasi. Sada je pored nje mali pas koji je nekada bio Šonetov, pa je završio pod Sandrinim stolom. Pored mene prolaze Anđelko i Laza, užurbani kao i uvek (najbolji inspicijenti na planeti) i na trenutak se vraćam u neka prošla vremena, ali samo na trenutak jer uskoro srećem potpuno nova lica koja sede u novom klubu i koja mi se javljaju nekako „izdaleka” i sa oprezom. To su mladi glumci koje sam odabrala na audiciji nekoliko meseci ranije. Shvatam da su neki među njima svega godinu ili dve stariji od mog sina koji je dolazio u „Radović” kao beba i koji se jedva seća tog vremena, iako se, naravno, seća Sandre.

Shvatam da je život i ovoga puta sve stavio u ravnotežu. I dok slušam (pomalo preterane) priče o tzv. „zlatnom dobu” Radovića i „revolucijama” koje sam ja sprovela, istovremeno osećam da me moji mladi glumci ljubopitljivo gledaju. Osećam da im je drago što su tu, ali i da tek treba da zaslužim njihovo poverenje. Shvatam da me oni ne poznaju, da ne poznaju moje „zlatno doba” i da ja za njih postojim samo u vremenu sadašnjem i u kontekstu ove predstave koju ćemo raditi zajedno, posle dve godine planiranja i truda koji pripada najviše Bojani, ali i Damjanu koji će, i ovoga puta, kao i mnogo puta u proteklih 15ak godina, biti moj saborac. Srećna sam što su sa mnom i Maja i Marija, Jelena i Nedim i, naravno, Miloš Timotijević koga poznajem tako dugo i čijoj se hrabrosti (naročito ovih dana) beskonačno divim, a koji će ovde igrati profesora. Ja sam profesorka poslednjih skoro sedam godina i navikla sam na ljubopitljiva lica i široko otvorene oči. Navikla sam na to da „zlatna doba” imaju rok trajanja i da se poverenje iznova zaslužuje i stiče. Ali i da se može izgubiti.

I zato na prvu probu ulazim sa zdravom merom radosti i uzbuđenja ali i istog samopropitivanja koje imam na početku svakog novog procesa. Srećna sam što ću konačno režirati ovaj tekst koji je nastao po motivima čuvenog antifašističkog romana „Omladina bez Boga” Edena fon Horvata iz perioda Vajmarske republike u izvrsnoj i potpuno autentičnoj obradi Tijane Grumić. Radujem se svemu što znam i svemu što ne znam, a što ću tek spoznati, i po ko zna koji put mislim kakva je privilegija raditi u pozorištu.

Na tu se misao vraćam svakog dana tokom našeg petonedeljnog radnog perioda koji je duboko uronjen u tektonske promene koje se dešavaju u srpskom društvu, a na koje Tijanin tekst posebno referiše. Nosioci tih promena su mladi ljudi, isti mladi ljudi koji sada u mojoj predstavi igraju sami sebe. Ne mogu da zamislim teži zadatak. Dani pred kraj proba su mi naročito teški — do vrha su puni verom i nadom ali i dubokim talozima tuge koja se sve vreme koprca i udara me u stomak. Hoće napolje a ja joj ne dam. Uvek je teško vratiti se kući gde vas više niko ne poznaje onako kako biste to želeli. Tih dana pronalazim u tašni neke semenke poljskog cveća koje sam kupila u Stokholmu sa idejom da ih posadim na balkonu pa sam na njih zaboravila. Sada su se rasule po mojoj torbi i ja odlučujem da ih sakupim i posadim tu, ispred pozorišta. Anđelko mi, naravno, u roku od 5 minuta pronalazi i ašov. Poduhvat, nažalost, propada. Zemlja je previše suva i tvrda ili je semenje previše staro. Ideja o „zlatnom dobu” i cvetnoj leji ispred pozorišta postaje još dalja.

Poslednjih dana na probama svi mnogo plačemo.

„Ako pčele nestanu sa lica Zemlje, čovečanstvo ima samo četiri godine”. Baš to su dani kada nas, osim naše srpske realnosti u koju smo duboko uronjeni celim bićem, sa društvenih mreža bombarduju slike palestinske dece kojima roditelji obeležavaju ruke i noge da bi ih lakše identifikovali kada jednom budu ubijeni. Odjednom mi ceo svet izgleda kao Saturn koji jede svoju decu. Odjednom mi se čini da nije važno da li vremenska linija ide unapred jer je Vajmarska republika iz fon Horvatovog romana tako blizu iako živimo 100 godina posle nje. Tako je blizu, a niko je ne vidi. Opet se upada na univerzitete, profesori se ponižavaju, mladi ljudi batinaju. Vrišti mi se od nemoći i osećanja nepravde. Vrišti mi se od ponavljanja istih, nikada naučenih lekcija.

Vraćam se u Stokholm početkom jula, ranim jutarnjim letom, sedam za kuhinjski sto i ponovo počinjem da plačem.

Stokholm, oktobar 2025.

Još dve nedelje do mog povratka u Beograd da završim predstavu u „Radoviću”.

Posle nekoliko dana agonije i stravičnog ponižavanja koje su trpeli, aktivisti Sumud flotile su pušteni, a među njima i naš hrabri Ognjen, ali i naša (da, naša) Greta.

Ako pčele nestanu sa lica Zemlje…

Ne, pčele neće nestati sa lica Zemlje. Čovečanstvo neće prestati da postoji. Ali čovečanstvo ima zbilja mnogo posla pred sobom, ako želi da opravda sopstvenu ideju ljudskosti kojom se previše često i uzaludno teši.

Anja Suša

ŠTA SLUŠAJU MLADI?

Na jednoj od proba došli smo i do pitanja kakvu muziku slušaju mladi? Pokušavajući da postavimo scenu ekskurzije dugo smo razgovarali o tome koja muzika treba da je prati, ali slušajući izvođače koji su danas popularni među mladima shvatili smo da ne znamo kako da donesemo tu odluku. Da li uopšte želimo da koristimo neku od tih pesama? Šta ako, za par meseci, kada predstava bude na repertoaru pozorišta, ta pesma bude potpuni krindž i ne bude značila ništa nekim novim mladima koji će doći da vide predstavu?

Nadali smo se da će nam u rešavanju ovog problema pomoći Ade, naš dizajner zvuka iz Švedske, ali vremena za probe nije bilo mnogo, a Ade je dolazio tek pred kraj procesa, pa ta odluka nije mogla da se odlaže. Kako ne bismo gubili vreme, Anja je predložila da ja napišem tekst za pesmu koju će onda Ade iskomponovati po uzoru na popularne pesme koje smo slušali pokušavajući da izaberemo onu pravu.

Imala sam vikend pred sobom da se pozabavim tim zadatkom i ceo vikend provela sam preslušavajući (iznova i iznova) pesme i izvođače popularne danas, trudeći se usput da uvidim obrasce koji se ponavljaju, a koji bi mi pomogli da napišem svoju pesmu. Neke od pesama koje sam slušala bile su mi čak i zabavne, ali čitajući tekstove, shvatala sam koliko besmisleno deluju tako na papiru, bez muzike. Isto je bilo i sa mojim pokušajima – tekst na papiru bio je prosto nedovoljan. Pitala sam se kako će bilo ko na probi moći da zamisli pesmu samo dok je čita? Kako će Ade da shvati o čemu ja to pišem? Pošto ne umem ni da pevam, ni da sviram, ni da komponujem, kako bih rešila ovaj problem, odlučila sam da stvorim alter ego koji sve to ume – Kitty G i krenula ispočetka zapitavši se šta bi ona donela na probu?

I tako je Kitty G odlučila da na probu mora da donese celu pesmu, ne samo tekst, a pošto, kao ni ja, nema muzičko obrazovanje, obratila se generativnoj veštačkoj inteligenciji za pomoć — predala joj je napisani tekst, dala nekoliko zahteva i opisa u vezi s tim kako želi da pesma zvuči i tako je nastala „Karamela”.

Nadala sam se da će Ade, kada je konačno došao, napraviti novu pesmu na osnovu mog teksta. Međutim, on je smatrao da baš takva kakva jeste, pravljena na način koji ogoljava proces muzičke produkcije danas, ona predstavlja duh vremena i da treba da je zadržimo u predstavi.

P. S. Svaka sličnost sa stvarnim ljudima, događajima i trendovima je namerna.

Tiki G / Kitty G