ЗАЈЕДНИЧКО ТРАГАЊЕ ЗА СМИСЛОМ   

Када сам, пре мало више од годину дана, добила позив да радим на овој представи, околности у којима смо живели и радили биле су другачије од оних у којима се налазимо данас. Читајући роман „Омладина без бога” Едена фон Хорвата тада, пре годину дана, била сам одушевљена свежином и савременошћу језика Едена фон Хорвата (и даље сам), а истовремено ужаснута тиме да, скоро 90 година од настанка романа, живимо у свету који се врло мало променио од оног који писац тако вешто описује и у коме омладина „расте по страни од истине и правде у некој језивој хладноћи”. Било ми је застрашујуће да читам књигу у којој четрнаестогодишњи дечак убије свог школског друга, а још страшније што то није само фикција, већ стварност у којој живимо. И то не нека удаљена стварност, коју гледамо преко екрана и која се дешава неком другом, него наша, која се одвија пред нашим очима. Разговарајући о томе како желимо да представа изгледа, Ања и ја смо тражиле паралеле између тих стварности, удаљених једна од друге скоро цео век, а опет тако блиских, али онда се, усред тог процеса, наша стварност одједном променила. А када је у покрету, стварност се опире томе да буде забележена, одбија да се обликује у реченице, јер нема дистанце и нема јасноће у сагледавању целине, већ само осећај да ће све написано бити застарело већ сутра. Па ипак, можда у томе и јесте поента — прихватити неизвесност, не само у писању, него и у животу, и наставити да ствараш и бележиш стварност без обзира на несигурност у то шта се дешава око тебе. Захвална сам Ањи што ме је, у процесу писања који ми је био можда најтежи до сада, охрабрила да уђем у дијалог са бриљантном књигом Едена фон Хорвата и напишем текст који није само пука драматизација његовог романа, већ покушај одговора на све што се дешава око нас. Захвална сам и свима другима који су учествовали у стварању ове представе и својом маштом, искреношћу, стрпљењем, радозналошћу, хумором и спремношћу да се упусте у то поље неизвесности и поделе своја размишљања, дилеме и осећања са мном, утицали на то да се текст мења и развија током процеса и на крају оживи на начин који нисам могла ни да замислим, односно да ова представа не буде само моје, већ заједничко трагање за смислом.

Тијана Грумић

АКО СЕМЕЊЕ ПОСТАНЕ ЦВЕЋЕ…

Београд, јун 2025.

Опет улазим у „Радовић” као што сам то радила сваког дана током девет година управничког мандата у овом позоришту.

Не осећам као да се негде враћам — осећам се баш онако како се увек осећам као редитељка у сваком позоришту у ком радим представу. Можда је то због нове зграде која, у ствари, више није нова (чак се већ помало и круни), али је мени нова, пошто на службени улаз „Радовића” нисам ушла скоро 14 година.

Повремено сам долазила на представе и онда улазила на главни улаз, али ни то нисам урадила више од неколико пута.

Унутра срећем позната и драга лица којима се радујем. Они чине да силно време које је протекло одједном застане и почне да се колеба. Срећем и нова лица у канцеларијама које ме збуњују јер делује као да су сви променили места, а мени нико није рекао куда да идем. Као један од оних застрашујућих глумачких снова у којима се заборавља текст или мизансцен. Једино је Бојанина канцеларија на истом месту као и „моја” некадашња. Унутра препознајем делове намештаја из „мог” времена које смо, углавном, добили као спонзорства за различите представе. Поглед кроз прозор се променио и сада, уместо зграде некадашњег Партизанског пута, видим неку нову реновирану зграду која ми се сигурно неће урезати у памћење. Тај простор у мени не буди никаква посебна осећања. Не делује ми ни познато ни непознато. Оно што је, свакако, најбољи подсетник да сам некада ја отварала бела тапацирана врата (питам се зашто та врата нико није променио у реконструкцији) је особа коју увек прво видим иза њих — Сандра. Иако у пензији, она и даље управља овим непослушним бродом на начин на који ниједан управник овог позоришта никада неће моћи. Она зна све подводне струје, температуру ваздуха, брзину ветра. Иако су сви у њеној породици поморци, Сандра је, заправо, права капетаница која вози овај само наоко мали брод и када је мирно море и када дивљају невере и ваљају таласи. Сада је поред ње мали пас који је некада био Шонетов, па је завршио под Сандриним столом.

Једно од првих места на која улазим је Весина нова кројачница, и тек ту осећам да сам се стварно негде вратила, иако Веса још није дошла. Иако је кројачница сада на другом месту у односу на пређашњу, Веса је и даље чини својом, па онда и мојом.

Поред мене пролазе Анђелко и Лаза, ужурбани као и увек (најбољи инспицијенти на планети) и на тренутак се враћам у нека прошла времена, али само на тренутак јер ускоро срећем потпуно нова лица која седе у новом клубу и која ми се јављају некако „издалека” и са опрезом. То су млади глумци које сам одабрала на аудицији неколико месеци раније. Схватам да су неки међу њима свега годину или две старији од мог сина који је долазио у „Радовић” као беба и који се једва сећа тог времена, иако се, наравно, сећа Сандре.

Схватам да је живот и овога пута све ставио у равнотежу. И док слушам (помало претеране) приче о тзв. „златном добу” Радовића и „револуцијама” које сам ја спровела, истовремено осећам да ме моји млади глумци љубопитљиво гледају. Осећам да им је драго што су ту, али и да тек треба да заслужим њихово поверење. Схватам да ме они не познају, да не познају моје „златно доба” и да ја за њих постојим само у времену садашњем и у контексту ове представе коју ћемо радити заједно, после две године планирања и труда који припада највише Бојани, али и Дамјану који ће, и овога пута, као и много пута у протеклих 15ак година, бити мој саборац. Срећна сам што су са мном и Маја и Марија, Јелена и Недим и, наравно, Милош Тимотијевић кога познајем тако дуго и чијој се храбрости (нарочито ових дана) бесконачно дивим, а који ће овде играти професора. Ја сам професорка последњих скоро седам година и навикла сам на љубопитљива лица и широко отворене очи. Навикла сам на то да „златна доба” имају рок трајања и да се поверење изнова заслужује и стиче. Али и да се може изгубити.

И зато на прву пробу улазим са здравом мером радости и узбуђења али и истог самопропитивања које имам на почетку сваког новог процеса. Срећна сам што ћу коначно режирати овај текст који је настао по мотивима чувеног антифашистичког романа „Омладина без Бога” Едена фон Хорвата из периода Вајмарске републике у изврсној и потпуно аутентичној обради Тијане Грумић. Радујем се свему што знам и свему што не знам, а што ћу тек спознати, и по ко зна који пут мислим каква је привилегија радити у позоришту.

На ту се мисао враћам сваког дана током нашег петонедељног радног периода који је дубоко уроњен у тектонске промене које се дешавају у српском друштву, а на које Тијанин текст посебно реферише. Носиоци тих промена су млади људи, исти млади људи који сада у мојој представи играју сами себе. Не могу да замислим тежи задатак. Дани пред крај проба су ми нарочито тешки — до врха су пуни вером и надом али и дубоким талозима туге која се све време копрца и удара ме у стомак. Хоће напоље а ја јој не дам. Увек је тешко вратити се кући где вас више нико не познаје онако како бисте то желели. Тих дана проналазим у ташни неке семенке пољског цвећа које сам купила у Стокхолму са идејом да их посадим на балкону па сам на њих заборавила. Сада су се расуле по мојој торби и ја одлучујем да их сакупим и посадим ту, испред позоришта. Анђелко ми, наравно, у року од 5 минута проналази и ашов. Подухват, нажалост, пропада. Земља је превише сува и тврда или је семење превише старо. Идеја о „златном добу” и цветној леји испред позоришта постаје још даља.

Последњих дана на пробама сви много плачемо.

„Ако пчеле нестану са лица Земље, човечанство има само четири године”. Баш то су дани када нас, осим наше српске реалности у коју смо дубоко уроњени целим бићем, са друштвених мрежа бомбардују слике палестинске деце којима родитељи обележавају руке и ноге да би их лакше идентификовали када једном буду убијени. Одједном ми цео свет изгледа као Сатурн који једе своју децу. Одједном ми се чини да није важно да ли временска линија иде унапред јер је Вајмарска република из фон Хорватовог романа тако близу иако живимо 100 година после ње. Тако је близу, а нико је не види. Опет се упада на универзитете, професори се понижавају, млади људи батинају. Вришти ми се од немоћи и осећања неправде. Вришти ми се од понављања истих, никада научених лекција.

Враћам се у Стокхолм почетком јула, раним јутарњим летом, седам за кухињски сто и поново почињем да плачем.

 Стокхолм, октобар 2025.

 Још две недеље до мог повратка у Београд да завршим представу у „Радовићу”.

После неколико дана агоније и стравичног понижавања које су трпели, активисти Сумуд флотиле су пуштени, а међу њима и наш храбри Огњен, али и наша (да, наша) Грета.

Ако пчеле нестану са лица Земље…

Не, пчеле неће нестати са лица Земље. Човечанство неће престати да постоји. Али човечанство има збиља много посла пред собом, ако жели да оправда сопствену идеју људскости којом се превише често и узалудно теши.

 Ања Суша

ШТА СЛУШАЈУ МЛАДИ?

На једној од проба дошли смо и до питања какву музику слушају млади? Покушавајући да поставимо сцену екскурзије дуго смо разговарали о томе која музика треба да је прати, али слушајући извођаче који су данас популарни међу младима схватили смо да не знамо како да донесемо ту одлуку. Да ли уопште желимо да користимо неку од тих песама? Шта ако, за пар месеци, када представа буде на репертоару позоришта, та песма буде потпуни кринџ и не буде значила ништа неким новим младима који ће доћи да виде представу?

Надали смо се да ће нам у решавању овог проблема помоћи Аде, наш дизајнер звука из Шведске, али времена за пробе није било много, а Аде је долазио тек пред крај процеса, па та одлука није могла да се одлаже. Како не бисмо губили време, Ања је предложила да ја напишем текст за песму коју ће онда Аде искомпоновати по узору на популарне песме које смо слушали покушавајући да изаберемо ону праву.

Имала сам викенд пред собом да се позабавим тим задатком и цео викенд провела сам преслушавајући (изнова и изнова) песме и извођаче популарне данас, трудећи се успут да увидим обрасце који се понављају, а који би ми помогли да напишем своју песму. Неке од песама које сам слушала биле су ми чак и забавне, али читајући текстове, схватала сам колико бесмислено делују тако на папиру, без музике. Исто је било и са мојим покушајима – текст на папиру био је просто недовољан. Питала сам се како ће било ко на проби моћи да замисли песму само док је чита? Како ће Аде да схвати о чему ја то пишем? Пошто не умем ни да певам, ни да свирам, ни да компонујем, како бих решила овај проблем, одлучила сам да створим алтер его који све то уме – Kitty G и кренула испочетка запитавши се шта би она донела на пробу?

И тако је Kitty G одлучила да на пробу мора да донесе целу песму, не само текст, а пошто, као ни ja, нема музичко образовање, обратила се генеративној вештачкој интелигенцији за помоћ — предала јој је написани текст, дала неколико захтева и описа у вези с тим како жели да песма звучи и тако је настала „Карамела”.

Надала сам се да ће Аде, када је коначно дошао, направити нову песму на основу мог текста. Међутим, он је сматрао да баш таква каква јесте, прављена на начин који огољава процес музичке продукције данас, она представља дух времена и да треба да је задржимо у представи.

П. С. Свака сличност са стварним људима, догађајима и трендовима је намерна.

Тики Г / Kitty G